Bibliotekari Somborske biblioteke za Svetski dan
knjige ispisali su po jednu strofu za zajedničku pesmu.
(Po unapred
izabranim brojevima izvlačeni savijeni listići poetske reči bez određene teme,
spontano su uobličili jedinstvenu celinu kroz projekciju posebnosti)
ŽIVI STIHOVI ZAPOSLENIH
U BIBLIOTECI SOMBORSKOJ
Za Milenka Popića
Volele su me sve žene skupa
u Biblioteci somborskoj
i ja njih naravno
uz pet drugova
žive im stihove nosim u džepu
da me čuvaju od zaborava i
uroka
šta kažeš srce moje pametno
samo malo mira i
tišine tražim
čovek je najsrećniji kad ne traži i očekuje mnogo
život u strahu
potraćeni je
poklon
glasam za
hrabrost
da bi živeli sa drugima
moramo prvo živeti sami sa sobom
trčim danju
trčim noću
majko moja kuda
ću
svaki dan bitisanja ispunjen je bezbrojnim trenucima
svetlim sivim bezbojnim svetlucavim sumornim
bezobličnim
koji se nižu i prepliću kao perle na niti bez kraja
čekajući da im se u potpunosti predamo doživimo i
sačuvamo
šta reći a ne
uteći
i tako svako jutro ustanem srećna
i zahvalna što mi je Bog
podario života više
naš crni mio
dasa
bibliotekar
svetskog glasa
maratonac i
poeta
zna ga sva
planeta
sa gitarom uvek
juri
i smeška se
svakoj curi
ima sto zanata
pravi je
tata-mata
oprosti Mićko osto si bez stiha
u zamenu poljubac ti dam
oblaci nebom se
valjaju
još jedan tmuran
dan
pojavi se tračak
svetlosti
što nadu mi dâ
da dolaze
lepši dani
kad spustiš ruku na to i zažmuriš
sve veličine
ovoga sveta
ne vrede kao
jedan dobar prijatelj
četiri groma u jednoj oluji
stihove pevati
ne znajem
zato ti stilsku
pauzu predajem
budućnost moga deteta
u mojim je rukama
kočničari uklonite se s puta
ja sam uvek s
mojim knjigovodstvom
u krevetu
u kuhinji
u Maksiju
na ulici
na svadbi
utehu potražih u pesmi
k'o žedan što se nada vodi
u već davno presahloj česmi
svetom snova
živi taj
kog samo radost
prati
kad bih samo mogla
dala bih ti sunce s neba
i sve zvezde da te greju
vremena za pouke
nestaju sa
smislom
za čekanje
obrni okreni
život je jedno veliko ništa
nema više konja
koji jure u galopu
ljudi samo žure
u trulu Evropu
ljubav je pokretač svega u životu
da budemo srećni
svi
pomozi nam Bože
ti
ako možeš da prihvatiš svu surovost života
i u njemu ipak uživaš
niko ti ništa ne može
sjesenjeno dete
drhturi u meni
Milenko nikad pogodio
ne bi šta sve ima u
samome sebi
volim dane što
otploviše
k'o oblaci teški
Volele su me sve žene skupa
u Biblioteci somborskoj
i ja njih naravno
njih dvadeset šest i drugova pet
svi oni deo su moga života
ljubavi uspeha i još koječega
