У изузетном флористичком богатству Горњег Подунавља, доминантан утицај има његова дендрофлора тако да половину свих површина чине шумски екосистеми. Најзначајније врсте су храст лужњак (Qуерцус робур), бела топола (Популус алба), црна топола (Популус нигра), бела врба (Салиx алба), пољски јасен (Фраxинус ангустифолиа) и вез (Улмус лаевис). Ове врсте граде еколошки вредне аутохтоне шумске заједнице, често називане и ритске шуме. Проблем отежаног природног обнављања шума, свеприсутан на овим просторима, доводи до константног смањивања учешћа аутохтоних врста у укупном дрвном фонду што оставља дубок траг на биодиверзитет подручја. Променом врсте дрвета као носиоца екосистема мења се читав ланац флоре и фауне, често у правцу њиховог осиромашења. Најдрастичнији пример за то је замена храста лужњака, врсте која гради изузетно комплексне и вредне биоценозе, културама разних клонова топола, једноставних за узгој, а уз то и економски исплативих.
Типичне жбунасте врсте Горњег Подунавља су свиб (Цорнус сангуинеа) и глог (Цратаегус сп.) од којих је нарочито значајан панонски субендем црни глог (Цратаегус нигра), присутан најчешће у заједници с лужњаком.
Три врсте са подручја резервата су обрађене у првом тому Црвене књиге флоре Србије - "Ишчезли и крајње угрожени таксони": ребратица (Хоттониа палустрис), кукурјак (Ерантхис хyемалис) и борак (Хиппурис вулгарис), али је сигурно да ће овај попис у будућности бити и проширен. Значајне врсте из породице орхидеја су пурпурни каћунак (Орцхис пурпуреа), мочварни каћунак (Орцхис лаxифлора) и усколисни каћунак (Дацтyлорхиза инцарната). Реликтног значаја је и субмедитерански флорни елемент закржљала перуника (Ирис спуриа). Локалитет Штрбац интересантан је по томе што се овде налази једино очувано налазиште змијског љутића (Ранунцулус опхиоглоссифолиус) у Војводини, али и по појави сланих ливада – слатина са својом халофитном вегетацијом у којој се истичу безбридњача (Пуццинеллиа лимоса), камфорика (Цампхоросма аннуа) и слатинска паламида (Цирсиум брацхyцепхалум). Међу најлепше становнике резервата свакако спадају и бројни бели (Нyмпхаеа алба) и жути локвањи (Нупхар лутеум), који су, иако непревазиђеног естетског значаја, показатељ свеопштег замуљавања ових ритова.
Једно од основних обележја Специјалног резервата природе "Горње Подунавље" чини испреплетеност екосистема, водених, барско-моцварних, ливадских и шумских, који заједно граде један велики мозаик различитих вегетацијских форми. Такође, на подручју Горњег Подунавља изузетно је изражена појава микрорељефности, што чини да и најмање разлике у надморској висини узрокују развој и опстанак различитих врста. У прилог томе говори чињеница да је читаво флористицко богатство овог подручја "сабијено" у изузетно малом висинском опсегу (80 - 88 м). Због тога свака, па и најмања промена морфологије терена условљава сукцесију настањујуће флоре, што је нарочито уочљиво када су антропогени утицаји у питању. Те, људском оку наизглед неприметне промене касније ланчано врше утицај на читав живи свет Горњег Подунавља трајно мењајући његов изворни, ритски карактер.
Градска библиотека "КАРЛО БИЈЕЛИЦКИ" Сомбор 025/431-011 biblioso@eunet.rs
У изузетном флористичком богатству Горњег Подунавља, доминантан утицај има његова дендрофлора тако да половину свих површина чине шумски екосистеми. Најзначајније врсте су храст лужњак (Qуерцус робур), бела топола (Популус алба), црна топола (Популус нигра), бела врба (Салиx алба), пољски јасен (Фраxинус ангустифолиа) и вез (Улмус лаевис). Ове врсте граде еколошки вредне аутохтоне шумске заједнице, често називане и ритске шуме. Проблем отежаног природног обнављања шума, свеприсутан на овим просторима, доводи до константног смањивања учешћа аутохтоних врста у укупном дрвном фонду што оставља дубок траг на биодиверзитет подручја. Променом врсте дрвета као носиоца екосистема мења се читав ланац флоре и фауне, често у правцу њиховог осиромашења. Најдрастичнији пример за то је замена храста лужњака, врсте која гради изузетно комплексне и вредне биоценозе, културама разних клонова топола, једноставних за узгој, а уз то и економски исплативих.
Три врсте са подручја резервата су обрађене у првом тому Црвене књиге флоре Србије - "Ишчезли и крајње угрожени таксони": ребратица (Хоттониа палустрис), кукурјак (Ерантхис хyемалис) и борак (Хиппурис вулгарис), али је сигурно да ће овај попис у будућности бити и проширен. Значајне врсте из породице орхидеја су пурпурни каћунак (Орцхис пурпуреа), мочварни каћунак (Орцхис лаxифлора) и усколисни каћунак (Дацтyлорхиза инцарната). Реликтног значаја је и субмедитерански флорни елемент закржљала перуника (Ирис спуриа). Локалитет Штрбац интересантан је по томе што се овде налази једино очувано налазиште змијског љутића (Ранунцулус опхиоглоссифолиус) у Војводини, али и по појави сланих ливада – слатина са својом халофитном вегетацијом у којој се истичу безбридњача (Пуццинеллиа лимоса), камфорика (Цампхоросма аннуа) и слатинска паламида (Цирсиум брацхyцепхалум). Међу најлепше становнике резервата свакако спадају и бројни бели (Нyмпхаеа алба) и жути локвањи (Нупхар лутеум), који су, иако непревазиђеног естетског значаја, показатељ свеопштег замуљавања ових ритова.