Прве законске одредбе везане за заштиту природног богатства овог подручја нас враћају у давну 1955. годину, када тадашњи Завод за заститу природе и научно проучавање природних реткости 1000 ха Моношторских шума ставља под заштиту, као прибежиште орла белорепана и црне роде. Осам година касније, 1963. године, Народни одбор општине Сомбор доноси решење којим 600 ха мешовитих шума (црна топола, бела топола, бела врба и др.) са подручја моношторског рита проглашава Строгим природним резерватом. У децембру 1978. године, Скупштина општине Сомбор доноси ново решење којим се јос 74,93 ха Моношторских шума проглашава Специјалним резерватима природе, а 6,06 ха природним споменицима. Значајан помак у заштити овог подручја догодио се 1982. године, када Скупштине општина Сомбор и Апатин, на основу мишљења Покрајинског завода за заштиту природе доносе одлуку о проглашењу Регионалног парка "Горње Подунавље" на површини од 9996 ха. Након тога, Скупштина општине Апатин, 1987. године, локалитет "Мирковић бара" проглашава Строгим природним резерватом, а "Бестремент" Резерватом за одржавање генетског фонда ретких и угрожених биљних и животињских врста. Обиље биљних и животињских форми које настањују ово подручје, међу њима велики број ретких и угрожених, као и чињеница да ово подручје представља скуп различитих екосистема под доминантним утицајем реке Дунав, што значи глобално угрожених ритских екосистема имало је за последицу потребу за ревалоризацијом природних вредности овог подручја. У другој половини деведесетих година прошлог века Завод за заштиту природе Србије обавља низ теренских активности, објављених у студији "Специјални резерват природе Горње Подунавље - предлог за стављање под заштиту као природног добра од изузетног значаја" која је јасно указала на потребу да се заштита овог подручја још више рангира. Тако је Влада Републике Србије у јулу 2001. донела Уредбу којом се 19648 ха површина на територији општина Сомбор и Апатин проглашава Специјалним резерватом природе "Горње Подунавље", односно природним добром И категорије. У оквиру резервата установљен је тростепени режим заштите којим су све површине разврстане у режим заштите I, II или III степена. Од укупне површине, 261.62 ха стављено је у режим заштите И степена који потпуно забрањује коришћење природних богатстава и искључује све друге облике коришћења простора и активности осим научних истраживања и контролисане едукације; 4843.81 ха је у режиму заштите II степена који предвиђа, измедју осталог, забрану нарушавања морфолоских и хидролошких карактеристика, уношење алохтоних (страних) биљних и животињских врста, као и чисте сече шума; док се осталих 14542.47 ха налази у режиму заштите III степена где се дозвољава обављање већине привредних делатности (фактички, осим паљења трске и општих забрана типа нарушавања морфологије и интегритета терена, промена намене површина, уништавања биљних и животињских врста, све остало је дозвољено).
Што се, пак, међународног аспекта заштите тиче, Горње Подунавље се због изузетног богатства орнитофауне налази на листи ИБА (Импортант бирд ареа) подручја, који се огледа у богатству ретких и угрожених врста на гнежђењу, као и значају за миграцију и зимовање северних популација. Горње Подунавље се налази на листи заштићених природних добара у оквиру будућег резервата биосфере Драва – Мура који се реализује путем UNESCO-вог програма МаБ (Ман анд тхе Биоспхере) под покровитељством IUCN-а и EURONATUR фондације ("Еуропиан Лифе Лине Драва – Мура, Пропосал фор а трансфронтиер биоспхере ресерве"). Поред тога, уврштено је и у Данубе-Царпатхиан програм који се налази у надлежности WWF-а. Ово не чуди, када се зна да је Горње Подунавље, еколошки, део много веће целине која се простире на више од 70000 ха и да на северу граничи са Националним парком "Дунав – Драва" у Мађарској а на западу са Парком природе "Копачки рит" у Хрватској те се процес прекограничне сарадње и заштите природних добара у случају Горњег Подунавља намеће као једино логично решење.
Градска библиотека "КАРЛО БИЈЕЛИЦКИ" Сомбор 025/431-011 biblioso@eunet.rs
Прве законске одредбе везане за заштиту природног богатства овог подручја нас враћају у давну 1955. годину, када тадашњи Завод за заститу природе и научно проучавање природних реткости 1000 ха Моношторских шума ставља под заштиту, као прибежиште орла белорепана и црне роде. Осам година касније, 1963. године, Народни одбор општине Сомбор доноси решење којим 600 ха мешовитих шума (црна топола, бела топола, бела врба и др.) са подручја моношторског рита проглашава Строгим 
природним резерватом. У децембру 1978. године, Скупштина општине Сомбор доноси ново решење којим се јос 74,93 ха Моношторских шума проглашава Специјалним резерватима природе, а 6,06 ха природним споменицима. Значајан помак у заштити овог подручја догодио се 1982. године, када Скупштине општина Сомбор и Апатин, на основу мишљења Покрајинског завода за заштиту природе доносе одлуку о проглашењу Регионалног парка "Горње Подунавље" на површини од 9996 ха. Након тога, Скупштина општине Апатин, 1987. године, локалитет "Мирковић бара" проглашава Строгим природним резерватом, а "Бестремент" Резерватом за одржавање генетског фонда ретких и угрожених биљних и животињских врста. Обиље биљних и животињских форми које настањују ово подручје, међу њима велики број ретких и угрожених, као и чињеница да ово подручје представља скуп различитих екосистема под доминантним утицајем реке Дунав, што значи глобално угрожених ритских екосистема имало је за последицу потребу за ревалоризацијом природних вредности овог подручја. У другој половини деведесетих година прошлог века Завод за заштиту природе Србије обавља низ теренских активности, објављених у студији "Специјални резерват природе Горње Подунавље - предлог за стављање под заштиту као природног добра од изузетног значаја" која је јасно указала на потребу да се заштита овог подручја још више рангира. Тако је Влада Републике Србије у јулу 2001. донела Уредбу којом се 19648 ха површина на територији општина Сомбор и Апатин проглашава Специјалним резерватом природе "Горње Подунавље", односно природним добром И категорије. У оквиру резервата установљен је тростепени режим заштите којим су све површине разврстане у режим заштите I, II или III степена. Од укупне површине, 261.62 ха стављено је у режим заштите И степена који потпуно забрањује коришћење природних богатстава и искључује све друге облике коришћења простора и активности осим научних истраживања и контролисане едукације; 4843.81 ха је у режиму заштите II степена који предвиђа, измедју осталог, забрану нарушавања морфолоских и хидролошких карактеристика, уношење алохтоних (страних) биљних и животињских врста, као и чисте сече шума; док се осталих 14542.47 ха налази у режиму заштите III степена где се дозвољава обављање већине привредних делатности (фактички, осим паљења трске и општих забрана типа нарушавања морфологије и интегритета терена, промена намене површина, уништавања биљних и животињских врста, све остало је дозвољено).
Што се, пак, међународног аспекта заштите тиче, Горње Подунавље се због изузетног богатства орнитофауне налази на листи ИБА (Импортант бирд ареа) подручја, који се огледа у богатству ретких и угрожених врста на гнежђењу, као и значају за миграцију и зимовање северних популација. Горње Подунавље се налази на листи заштићених природних добара у оквиру будућег резервата биосфере Драва – Мура који се реализује путем UNESCO-вог програма МаБ (Ман анд тхе Биоспхере) под покровитељством IUCN-а и EURONATUR фондације ("Еуропиан Лифе Лине Драва – Мура, Пропосал фор а трансфронтиер биоспхере ресерве"). Поред тога, уврштено је и у Данубе-Царпатхиан програм који се налази у надлежности WWF-а. Ово не чуди, када се зна да је Горње Подунавље, еколошки, део много веће целине која се простире на више од 70000 ха и да на северу граничи са Националним парком "Дунав – Драва" у Мађарској а на западу са Парком природе "Копачки рит" у Хрватској те се процес прекограничне сарадње и заштите природних добара у случају Горњег Подунавља намеће као једино логично решење.